BRUTALNO JU JE PRETUKAO, POLOMIO LOBANJU, A ONDA JU JE SILOVAO: Ostavio ju je golu, vezanu u jarku, a istraga je otkrila detalje koje niko nije mogao da zamisli
Dodajte Kurir u vaš Google izborPetorica dečaka, uzrasta od 14 do 16 godina, odslužila su dugogodišnje zatvorske kazne zbog brutalnog napada u Central parku u Njujorku, pre nego što je godinama kasnije serijski silovatelj priznao da je on pravi počinilac, čime je slučaj postao jedan od najpoznatijih primera sudske greške u SAD.
Lažna optužba koja je uništila pet života
Petorica tinejdžera - četiri četrnaestogodišnjaka i jedan šesnaestogodišnjak 1989. godine uhapšeni su zbog optužbi za napad i silovanje žene u Central parku, nakon čega su osuđeni na višegodišnje kazne zatvora, a jedan od njih je bio suđen kao odrasla osoba.
Svi su odslužili između šest i sedam godina zatvora, a tek 2002. godine, iz ćelije u kojoj je služio doživotnu kaznu, brutalni serijski silovatelj Matijas Rejes priznao je da je upravo on počinio napad, odvukao je u grmlje, brutalno je pretukao i naneo joj teške povrede glave, uključujući prelom lobanje i višestruke povrede oka, nakon čega ju je silovao i ostavio golu i vezanu u jarku, gde su je policajci pronašli oko dva sata kasnije, čime je potvrđeno da su dečaci bili nevini, a slučaj "petorke iz Central parka" postao simbol pravosudne greške, policijskog pritiska i masovne histerije koja je obeležila ceo proces.
Slučaj se dogodio 1989. godine, u vreme kada je Donald Tramp, tada njujorški biznismen, kroz javne kampanje i oglase sa porukama o vraćanju smrtne kazne i jačanju policije, dodatno pojačavao društvenu napetost u gradu. Cilj Trampove kampanje bili su upravo ti dečaci koje je policija uhapsila kao osumnjičene za brutalni grupni napad i silovanje 29-godišnje džogerke Patrisije Meili, 19. aprila, nešto posle 21 čas u Central parku u Njujorku.
Medijska histerija i policijski pritisak
O slučaju govori četvorodelna igrana serija “When They See Us”, koju je prikazivao Netflix, a koja se vraća na slučaj star više od tri decenije koji je tada potresao Njujork, Sjedinjene Države, ali i veliki deo zapadnog sveta. Godinama kasnije, slučaj je ponovo izazvao šok, ovog puta zbog otkrića da su policijski istražitelji privodili tinejdžere sa ulice i pod pritiskom ih navodili da priznaju zločin koji nisu počinili.
Poslednjih godina sve češće se ističe da je tadašnja javna kampanja Donalda Trampa, u kojoj je tražio strože kazne i povratak smrtne kazne, doprinela stvaranju atmosfere u kojoj je došlo do osude petoro dečaka i njihovog višegodišnjeg zatvaranja. Njujork je u tom periodu već bio pogođen talasom teških nasilnih krivičnih dela, pa je javnost reagovala izuzetno emotivno i zahtevno.
Te večeri grupa od tridesetak mladih iz Istočnog Harlema okupila se u Central parku, gde su neki od njih pravili nerede i napadali prolaznike. Nakon intervencije policije, situacija je vrlo brzo eskalirala, a javnost je pod pritiskom medija i političkih poruka zahtevala brze rezultate i odgovornost.
Posebnu težinu slučaju davao je i sam Central park, mesto kulturnih događaja, koncerata i okupljanja, koje je godinama važilo za simbol grada. U medijima su se ubrzo pojavile optužbe protiv četvorice crnih i jednog latinoameričkog tinejdžera, koji su označeni kao osumnjičeni za težak napad i pokušaj ubistva, što je dodatno pojačalo javnu histeriju.
U takvoj atmosferi, policija je brzo privodila osumnjičene, često ih zatičući u parku i odmah ispitivajući. U jednoj od scena ispitivanja, jedan od dečaka na pitanja odgovara zbunjeno i uplašeno, ne razumejući u potpunosti šta mu se stavlja na teret.
Serija takođe prikazuje pritisak kojem su bili izloženi tinejdžeri tokom istrage, dok su ispred policijskih stanica čekali novinari i gomila ljudi. Prema prikazu, deo tužilaštva je u ranoj fazi istrage bio pod snažnim pritiskom javnosti i politike da se slučaj brzo reši i pronađu krivci, što je dodatno uticalo na tok celog postupka.
Istina iza slučaja „petorke iz Central parka“
Ceo proces predstavljao je jedan od najsurovijih primera žrtvovanja tinejdžera od strane pravosudnog sistema, pod pritiskom javnosti i atmosfere koja je tražila brze krivce.
Kasnije je izašlo na videlo da je 14-godišnji Jusef Salam iz susedne prostorije čuo krike Koreja Vajza i tvrdio da je dečak bio fizički zlostavljan od strane policije. Salam je kasnije priznao zločin nakon što mu je rečeno da je na odeći žrtve pronađen njegov trag, zbog čega je proveo skoro sedam godina u zatvoru.
Tokom istrage, kako su jedan po jedan tinejdžer potpisivali priznanja - prema njihovim tvrdnjama nakon pritisaka, batina, uskraćivanja sna i psihičke torture - policija je počela da snima njihove izjave. Međutim, na suđenju su se pojavile ozbiljne nelogičnosti: postojala su dva uzorka DNK iz slučaja, oba od istog nepoznatog počinioca, koji se nisu poklapali ni sa jednim od optuženih. Kasnije, 2002. godine, utvrđeno je i da tragovi kose pronađeni na odeći Kevina Ričardsona nisu imali nikakve veze sa žrtvom.
Nije postojao nijedan čvrst materijalni dokaz koji bi ih povezao sa zločinom, dok su pojedini dokazi čak ukazivali na njihovu nevinost. Ipak, deo porote je kasnije tvrdio da ih je u krivicu uverila upravo „snaga dokaza“ - iako ih u stvarnosti nije bilo.
Na sudu je mladi Kevin Ričardson potpuno emotivno slomljen negirao krivicu, plačući i ponavljajući da nije učinio ništa od onoga za šta je optužen. Kasnije su i pojedini novinari priznali da ni oni ni mediji nisu objektivno prikazivali ceo slučaj, uključujući i snimke iz sudnice na kojima se vidi Ričardson sa vidljivim povredama lica i poderanom odećom, kako sedi tokom ispitivanja.
Politička kampanja i DNK dokazi koji su oborili slučaj
Među onima koji su otvoreno insistirali na osudi optuženih bio je tadašnji gradonačelnik Njujorka, Edvard Koh, koji je tvrdio da su "priznanja tih tinejdžera za silovanje zvučala kao scena iz "Paklene pomorandže"". Međutim, tokom postupka postajalo je sve jasnije da su policijski snimci njihovih izjava puni grešaka i nelogičnosti u opisu samog zločina.
Pored toga, radilo se o veoma mladim i neobrazovanim dečacima, koji su u iskazima koristili pravne i stručne izraze koje teško da su mogli razumeti, a kamoli sami upotrebiti. Novinar Džim Dvajer kasnije je priznao da nije dovoljno glasno ukazivao na nepravilnosti koje je primećivao tokom suđenja, dok je atmosfera u medijima i javnosti bila toliko napeta da su se takvi detalji jedva pominjali. List Guardian je kasnije taj period, proleće 1989. godine, opisao kao vreme jačanja rasističke retorike, uz ocenu da je Donald Tramp tada igrao značajnu ulogu u podsticanju takve atmosfere.
Navodi se i da je Tramp u to vreme potrošio oko 85.000 dolara na reklame u njujorškim medijima, u kojima je pozivao na oštrije kazne, uključujući i smrtnu kaznu, uz poruke da "mrzi počinioce" i da bi trebalo da "služe kao primer drugima".
Početkom 2003. petorica mladića su i zvanično oslobođeni svih optužbi, nakon što su već odslužili kazne za delo koje nisu počinili.
Ipak, i pored kasnijeg priznanja i sudske odluke, ostale su posledice - porodice su dobile odštetu od 41 milion dolara, ali je policajac Erik Rejnolds, koji ih je uhapsio 1989. godine, i dalje tvrdio u medijima da su oni krivi, uprkos DNK dokazima i oslobađajućim presudama.
Na kraju, ceo slučaj ostaje jedan od najkontroverznijih u američkoj pravosudnoj istoriji, posebno jer se sve dogodilo u vremenu kada je, godinama kasnije, Donald Tramp postao 45. predsednik Sjedinjenih Američkih Država.
Kurir.rs/Poskok.info